Godine 1669, u francuskom prevodu, objavljeno je pet pisama s potpisom jedne portugalske časne sestre: ona se, očajna, obraća svom nevernom ljubavniku koji ju je napustio. Uspeh knjige je munjevit – ona postaje onovremeni model epistolarne ljubavne proze, a polemika oko autorstva ni danas nije okončana. Da li se radi o prevodiočevoj fikciji, kako tvrdi Ruso, ili o autentičnim pismima čiji je portugalski original izgubljen nakon što je preveden? Rilke je uz svoj prevod ovih pisama na nemački dodao sledeće: Reči ove časne sestre sadrže celokupnost ljudskog osećanja, ono što je u njemu izrecivo i ono što ostaje neiskazivo. Njen glas nalikuje glasu slavuja, onom kome ne pripada nikakva sudbina.