Postoje disciplinovani fudbaleri – ne izlaze puno u javnost, a kad baš moraju to da urade, naučene fraze ponavljaju kao mantre. No, postoji i Paolo Solijer. Kada postigne gol, podiže pesnicu – simbol svojih ideja i svojih proleterskih korena. Inspiriše mnoštvo studenata i radnika angažovanih u protestima i odlučnih da promene svet. Umesto šampanjca, drugovima poklanja knjige Pavezea, Edgara Li Mastersa, Evtušenka, Prevera, Markesa. Postaje primer za to kako određene radikalne ideje mogu ući u svet fudbala, čiji su protagonisti i idoli često veoma otuđeni od naroda. Ovo je njegova priča, unutar i van terena, inspirisana mišlju legendarnog Sokratesa: fudbal dozvoljava i najobespravljenijem da pobedi – nema ničega više marksističog ili gramšijanskog od fudbala.