Radikalni levičar u centru
Anarho-sindikalna unija u Nemačkoj je početkom dvadesetih godina delila pamflet koji počinje ovim rečima: ,,Neka Bog kazni Englesku! Ne iz nacionalističkih razloga, već zato što su Englezi izmislili fudbal! Fudbal je kontrarevolucionarni fenomen.” Pedeset i pet godina kasnije, u svojim tek prevedenim memoarima Šutevi, pljuvanja, udarci glavom (1976), torinski radikalni levičar i profesionalni fudbaler Paolo Solijer odgovara: ,,Mislim da je sport mesto za važne pomake, sport koji je levica uvek izbegavala zbog drugih prioriteta, a i nesposobnosti.” Solijerove rasprave o popularnoj fudbalskoj kulturi naglašavaju da sport ima potencijal da zadrži svoje radikalne korene, uprkos tome što ga je elita preuzela i što je postao standardizovan.
Piše neposrednim, bitničkim tokom misli – skače od odbrane levičarskog političkog nasilja do toga kako žali što je spavao sa fašistkinjom i nazad do izveštaja o saborcima koje je italijanska vlada nepravedno osudila. On tvrdi da fudbal može da bude podloga za građenje svesti proleterijata. Ili, kako to kaže anarhistički pisac i fudbaler Gabrijel Kun u svojoj sveobuhvatnoj radikalnoj istoriji fudbala, Fudbal protiv Države (Soccer vs. the State): „Instrumentalizacija fudbala nema mnogo veze sa samim sportom. Moćni sve instrumentalizuju, uključujući sport, umetnost i potrošačku kulturu.” Iako neki marksisti možda i dalje tvrde da je organizovani sport „ opijum za narod” , Kun odgovara da rešenje nije „ da se bori protiv fudbala, nego protiv strukture moći koja se oslanja na kontrolu naroda i odvlačenje pažnje.”
Umesto da krivi sport za političko otuđenje radnika, Solijer se okreće ka dvoličnim marksističkim organizacijama. Na primer, kritikujući Italijansku komunističku partiju, drsko pita: ,,Da li je Partija opijum za narod?” Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, autonomizam i operaizam (operaismo) razvili su kritiku organizacije države, sindikata i masovnih političkih partija. Umesto opsesije vođama, ovi aktivisti i teoretičari videli su moć radničke klase u spontanim štrajkovima i odbijanju rada, radničkim upitima, studentskim pokretima i alternativnim stilovima života. Solijer je ovu perspektivu doneo na teren. Bio je aktivni član ultraleve političke partije Radnička avangarda (Avanguardia Operaia) i njegov ugovor je obavezivao klub Peruđu da za svaki gol koji Solijer postigne uzme još dve pretplate na magazin partije.
Šutevi, pljuvanja, udarci glavom ponekad zvuče kao roman Nanija Belestrinija, kao nedorađivani dnevnik. Baš kao i u Belestrinijevom opisu radničke pobune šezdesetih godina u njegovoj knjizi Mi sve želimo, Solijerovo direktno pripovedanje u prvom licu nam dosta približava tenziju tih godina. Pored uzbudljivih opisa bitnih fudbalskih mečeva, koji su njegov tim doveli iz niže lige do drugog mesta u najvišoj ligi, Solijer se priseća molotovljevih bačenih na kancelariju neofašističke organizacije, terorističkog napada koji se desio na Trgu Fontane, 1969. godine, i opšteg pritiska tokom „olovnih godina”, kada su represija od strane države i revolucionarno nasilje bili sveprisutni. Sve ovo je isprepletano seksualnim avanturama u stilu Bukovskog i dopadljivim jezikom poput: ,,Osećam se, naravno, više kao homoseksualac nego kao lepotančić-imperijalista,”.
U posleratnim godinama, vođstva liberalne i komunističke partije pomogla su da se kroz jaku industrijalizaciju, izvoz prirodnih dobara i jaku potrošačku kulturu izgradi Prva republika, izgradivši tako duboko korumpiran sistem u kome je bilo puno političara i funkcionera, čije su prethodne veze sa fašizmom zanemarivane. Istovremeno, kao i u ostatku Evrope i onovremenoj Južnoj Americi, dotad neviđene količine novca ulagale su se u fudbal i cene ulaznica su skočile, što je radnike udaljilo od stadiona. Ovo objašnjava zašto Solijer najčešće iskazuje prezir prema konzumerizmu i kultu poznatih ličnosti. ,,To oko autograma je stvarno jedna opasna manija”, piše o svom odbijanju da daje autograme. ,,Te zbrzane škrabotine su primer pravila tog sistema – dati značaj stvarima koje ga nemaju.” Tvrdi da poznati fudbaleri ne bi trebalo čak ni deci da daju autograme: ,,Ne, pobogu, pa njih treba odmah vaspitavati.” Umesto toga, koristio je susrete sa fanovima kao alat za političko obrazovanje. Kada ga je ,,drug” iz Radničke avangarde pitao za autogram, Solijer mu je odgovorio: ,,Poslao sam ga u kurac…. Rekao sam mu da biti revolucionar, biti različit, znači promeniti se, promeniti i velike i one male, usrane stvari.” Kao što Sandro Mecadra piše u predgovoru engleskog izdanja, sedamdesetih godina je mnogim ljudima u Italiji stadion postao poligon ,,ne samo za upoznavanje sa tehnikama za sukobljavanje sa policijom, nego i za eksperimentisanje sa građenjem zajedništva među prijateljima, nalik praksama koje je revolucionarni pokret promovisao.”
Prošlih par godina se više priča o tome kako korporacije i političke sile koriste organizovani sport u svoju korist, i kako bi se njihov uticaj mogao osporiti na stadionu – ono što sportski novinar Dejv Cirin zove ,,Kapernikovim efektom”. Dosta predvidljivo, sportske lige su brzo prisvojile antirasističke stavove i borbu za jednaka prava. Počevši u junu 2020. godine, nakon protesta zbog Džordža Flojda, fudbaleri i sudije u Premijer ligi (u Engleskoj) kleknuli bi na jedno koleno pred svaki meč. Nedavno, dok sam gledao meč Kristal Palasa primetio sam kako Vilfrid Zaha iz Obale Slonovače nije klečao pred meč; kasnije je komentarisao kako se rasističko ponašanje navijača nastavljalo bez obzira na sada isprazan gest, te nije video zašto bi učestvovao u tome. U jednom od najupečatljivijih trenutaka u Solijerovoj knjizi, kada je igrao protiv Lacija, italijanskog kluba koji i dan-danas ima dosta fašistički nastrojenih navijača, našao se licem u lice sa masom ultradesničara koji su ga provocirali rimskim pozdravom i drali se: ,,Solijer izdajnik!” Odlučio je da im ne odgovori, znajući da bi mediji iskoristili njegovu podignutu pesnicu da nastave sa narativom o tome kako su obe strane, levičarska omladina i fašisti batinaši, podjednako loše.
Mnogo fudbalskih organizacija se oglasilo nakon što je Rusija napala Ukrajinu. Rusiji je bilo zabranjeno da učestvuje u Svetskom prvenstvu i ruskim timovima je bilo zabranjeno da učestvuju na evropskim takmičenjima; ima puno članaka o sankcijama protiv vlasnika Čelsija, Romana Abramoviča. Mnogi su istakli očigledne kontradikcije: Zašto se ovo nije desilo kada je Rusija napala Čečensku Republiku ili anektirala Krim? Zašto nisu kaznili SAD nakon što su napali Irak? Zašto Izraelski klubovi učestvuju u evropskim ligama dok im država nasilno okupira Palestinu? S ovim debatama na umu, Solijerova autobiografija izgleda vrlo pronicljivo. Potvrdio je da postoji mogućnost da se radikalna kultura razvije kroz fudbal ali je znao da ta kultura ne bi mogla da ostane samo na terenu. ,,Optužba kaže da instrumentalizujem sport u političke svrhe. Samo što se ja bavim politikom nezavisno od mog zvanja fudbalera.”
Autor: Andreas Petrosiants
Prevod: Milica Poznić