Ranosovjetski putopisi i socijalistički pogled na pitanja rase i klase u Americi
Kao što je Persi G. Adams argumentovao u knjizi Travelers and Travel Liars (1660-1800), putopisni žanr poznat je po preterivanjima i iskrivljavanjima. Uvek je hranio fikciju i graničio se s njom. Često subjektivni pogled koji ovaj žanr ima na „strane” prostore, omogućuju mu da stvara i posreduje uvide o drugim zemljama i kulturama. Istovremeno, putopis može delovati kao vredan književni resurs, pružajući društveno znanje o stranim zemljama i udaljenim krajevima. Ova funkcija bila je posebno izražena u ranijim istorijskim periodima, kada tokovi informacija još uvek nisu bili razvijeni kao danas. Saznanja koja putopisi nude mogu da ospore predstave stvorene od strane raznih hegemonističkih narativa, otkrivajući zanemarene ili manje poželjne aspekte određenih geografskih imaginacija. Osim što pružaju uvide u geografske probleme, putopisi takođe mogu sačuvati ključne karakteristike određenih istorijskih era.
Tokom prvog dela dvadesetog veka, kada su se socijalizam i kapitalizam kao narativi modernosti borili za ideološku dominaciju, SAD su ostale zabeležene u vizijama revolucionarnih socijalističkih pisaca koji su imali priliku da putuju u Ameriku. Vladimir Majakovski, Egon Ervin, kao i spisateljski tandem (Ilja) Iljf i (Jevgenij) Petrov, posetili su SAD tokom tog perioda, objavljujući svoje putopise od sredine dvadesetih do kraja tridesetih. Svaki od ovih pisaca, privrženih socijalizmu, doneli su osoben pogled na razumevanje američkog kapitalizma. Prema Dejvidu Harviju, kulturnom geografu koji u svojim analizama često koristi književna dela, prostor je, kao i kartografija, mentalni i materijalni konstrukt.
Majakovski je SAD posetio 1925. godine, sa željom da posvedoči američkom tehnološkom razvoju i da nauči potencijalne lekcije za Sovjetsku Rusiju. Austrijski i češkoslovački pisac i novinar Egon Ervin Kiš, kao i poznati sovjetski književni dvojac Iljf i Petrov, putuju u Ameriku jednu deceniju posle. U tom periodu, Amerika je već bila u jeku Velike depresije, koja je imala razarajuće materijalne i socijalne posledice kako za samu Ameriku, tako i za ceo svet. Istovremeno, nacizam i fašizam jačali su u Evropi, što kao činjenica nije promaklo ni Kišu, ni Iljfu i Petrovu u njihovim putopisima.
Do doba kada su ova tri pisca krenula za Ameriku, slika o njoj se u široj globalnoj svesti učvrstila kroz konceptualne okvire kapitalizma. To je naročito važilo za svest o Americi unutar sovjetskog socijalizma. Tako je velika ekonomska kriza, na koju pisci aludiraju u putopisima, postala odlučujući argument u njihovoj kritici kapitalističkog sistema i pomogla im da istaknu prednosti socijalizma.
Sva tri putopisa, dakle, donose specifičan „komunistički pogled” u promatranju američkih društvenih, političkih i ekonomskih struktura, zalažući se za siromašne i potlačene radnike industrije ranog dvadesetog veka. Majakovski, na primer, opisuje čuvenu automobilsku fabriku Henrija Forda kao primer modernog načina organizacije rada, ali uz ironiju koja otkriva drugu stranu njene izuzetne efikasnosti. Osim što izveštava o svim tehnološkim i organizacionim napredcima rada u Fordovoj fabrici – aspekti koji su se često pojavljivali u propagandi koja je pratila zvaničnu turneju – Majakovski unosi dodatne činjenice i svedočanstva o eksploataciji radnika i njihovoj iscrpljenosti, kao i o lošim radnim uslovima.
U svom predgovoru za englesko izdanje putopisa Majakovskog, iz 2005. godine, Kolum Mekan naglašava piščevu empatičnu perspektivu, koja je posebno vidljiva kada opisuje položaj radnika imigranata i Afroamerikanaca. Slična tome, ironija i saosećanje prema dehumanizaciji radnika na traci obeležile su putopisna zapažanja Iljfa i Petrova o Fordovoj automobilskoj fabrici u Detroitu, gde se ističe rasna i nacionalna raznolikost radničke populacije: „muškarci koji rade za Forda su Meksikanci, Poljaci, Česi, Italijani, crnci”, pišu oni. Kiš takođe ostaje osetljiv na položaj migranata tokom Velike depresije, posebno naglašavajući nehumane radne uslove koji pogađaju imigrante i Afroamerikance, navodeći primer sirijskih imigrantskih radnike koje vidi kako rade u toksičnom okruženju u fabrici šešira u Denburiju, u državi Konektikat.
Osim što prikazuju bedu američke radničke klase dvadesetih i tridesetih godina, sačinjenu većinom od imigranta i nebelaca, sva tri putopisa sadrže detaljne opise siromaštva kao takvog. To je posebno istinito za Kišev tekst, koji opisuje svakodnevni život u SAD na početku Velike depresije, kada je masovna nezaposlenost poremetila svakodnevni život. Njegov putopis posvećuje posebnu pažnju položaju radnika, navodeći fizičke povrede među radnicima velikih korporacija, opisuje skromne osiguravajuće polise na koje imaju pravo, i detaljno opisuje eksploataciju žena. No, u sva tri putopisa se pitanje rase ističe kao najvidljiviji dokaz nepravde osobene za kapitalistički sistem, što predstavlja kulminaciju socijalističke kritike ekonomske nejednakosti u Americi.
Ovo prikazivanje ranjivosti nižih klasa, prikazano kao duboko povezano sa rasnom diskriminacijom, nužno se pretvara u zagovaranje socijalizma kao moguće političke alternative. Kiš, na primer, piše da su samo komunisti brinuli o crnim radnicima u SAD-u. Moralne kritike koje su kako Kiš, tako i Iljf i Petrov uputili na račun američkog kapitalizma zazivaju socijalizam kao progresivno rešenje za ekonomske, klasne i rasne probleme u SAD. Istovremeno, oba putopisa primećuju slabu popularnost socijalizma u američkom političkom životu. Kako Iljf i Petrov navode, sa svojom karakterističnom ironijom, komunizam se smatra „prihvatljivim” samo za one koje dominantni društveni tokovi smatraju manje vrednima: „Što se komunizma tiče, to je nešto za 'prljave' Meksikance, Slovene i crnce. To nije priča za Amerikance.”
Ova zapažanja o povezanoj prirodi rasne i klasne potlačenosti predstavljaju rane kritike onoga što je istraživač iz oblasti crnačkih studija (Black Studies), Sedrik Robinson, nazvao „rasnim kapitalizmom”. Robinson je tvrdio da rasa i klasa čine „lažnu dihotomiju” jer su rasne formacije upisane u logiku kapitala. Prema Džodi Melamed, naučnici iz oblasti engleskih i afričkih studija, „aktivistička hermeneutika” Robinsonove sintagme implicira da kapitalizam „može da se širi samo stvaranjem velike nejednakosti među grupama ljudi i gibanjem među njima”. Da bi kapitalizam preživeo, piše Melamed, on mora da eksploatiše i pičiva na „nejednakoj preraspodeli ljudske vrednosti”.
Specifične istorijske okolnosti koje su inspirisale Majakovskog, Kiša, i Iljfa i Petrova za njihove putopise možda jesu prošlost, no ipak, socijalističku kritiku rasne i klasne potlačenosti vredi razmotriti u svetlu prekarnih društvenih i ekonomskih uslova koji danas vladaju širom sveta.
Autorka: Maša Kolanović
Prevod: Izdavački kolektiv Carmela