Predgovor engleskom izdanju knjige Šutevi, pljuvanja, udarci glavom

Godine 1975, bio sam klinac. Ta nedelja se nije puno razlikovala od ostalih. Otac, mlađi brat i ja smo išli na istok, autoputem, od Savone do Đenove. Takozvani „Morandijev most”, koji će se katastrofalno srušiti 43 godine kasnije, uvek je u meni izazivao neku vrtoglavicu. Odavao je utisak da direktno vodi ka našem voljenom odredištu, tj. stadionu Đenove. Tog dana, 5. oktobra, naš klub, Sampdorija, igrao je protiv Lacija. Ali to nije razlog zbog kog vrlo dobro pamtim taj dan. 27. septembra fašistički režim je pogubio pet španskih saboraca, članova revolucionarskih organizacija „Baskijska domovina i sloboda” (Euskadi Ta Askatasuna)  i Revolucionarni antifašistički patriotski front (Frente Revolucionario Antifascista y Patriota) . Ispostaviće se da će to biti poslednja pogubljenja u Španiji, dva meseca pre smrti Fransiska Franka. Na svim italijanskim stadionima bio je proglašen minut tišine, pred svaku utakmicu. Ali u Đenovi nije bilo tišine (a verujem ni u ostatku Italije). Cela gradinata sud (Sampdorijinim navijačima omiljeni deo stadiona) je ustala, podigla pesnice i vikala: „Slobodna Španija, crvena Španija” (Spagna libera, Spagna rossa). Još uvek se sećam tog dubokog osećanja, tog osećaja da u tom trenutku učestvujem u nečemu većem od fudbala. Shvatao sam to iskustvo kao bitan korak ka mom daljem procesu politizacije, koji je već bio u toku kao posledica porodičnih priča o otporu protiv nacifašizma ali i buntovnog okruženja u kom sam odrastao.

Naravno, to je samo lična anegdota. Ali u razgovoru sa mnogim prijateljima (moram priznati, muškarcima) često sam čuo slične priče. Šire gledano, stadion je sedamdesetih godina mnogima u Italiji postao poligon, ne samo za upoznavanje sa tehnikama za sukobljavanje sa policijom, nego i za eksperimentisanje sa građenjem zajedništva među prijateljima, nalik praksama koje je revolucionarni pokret promovisao. A u mnogim slučajevima je prelaz u političku borbenost bio lak. Organizovane grupe navijača birale su imena koja su bila jasni odrazi revolucionarnih organizacija – od Crveno-crne brigade (Brigate Rossonere, FK Milan) do Autonomnog kolektiva Viola (Collettivo Autonomo Viola, FK Fjorentina) i Fedajina (Fedayn, FK Roma) – da ih nabrojim tek par. Radnička i proleterska delovanja koja su uzrokovala radikalizaciju radničke borbe u državi našla su moćne odjeke u skandiranju, stavovima i zajedništvu mladih navijača na stadionima. Doduše, nisu sve navijačke organizacije sedamdesetih godina bile levičarske. Istina ima i drugo lice, a čitaoci će se u Solijerovoj knjizi susresti, na primer, sa „navijačima Lacija” ili, preciznije rečeno, „fašistima Lacija”. Navijačke organizacije Lacija imaju dugu istoriju ultradesničarske politike (koja se nastavlja i danas), ali sedamdesetih je bilo još nekoliko fašističkih navijačkih grupa, a pogotovo u gradovima kao što su Milano i Rim, koji imaju dva velika fudbalska kluba, derbije su odlikovali sukobi sa jasnim političkim obeležjima. Stoga su stadioni pozornica za ispoljavanje tenzija i nasilnih sukoba koji su rastrzali italijansko društvo.

Čitaoci treba da imaju ovu sliku italijanskih stadiona sedamdesetihih godina u glavi kada čitaju Šuteve, pljuvanja, udarce glavom. Paolo Solijer definitivno nije bio jedini levičarski fudbaler u to doba,ali je dostigao legendarni status, i to iz više razloga. On je zapravo bio „slučajni fudbaler” i po biografskim detaljima bio je sličan mnogim mladima ljudima iz te 1968. godine. Te godine je upisao Univerzitet u Torinu, gde je studirao politikologiju, ali je ubrzo odustao i počeo da radi u Fijatovim fabrikama koje su bile epicentar „Vruće jeseni” 1969. godine (koja se mogla i očekivati u Torinu zbog velikih radničkih pobuna u ulici Korso Trajano jula te godine). Solijerov život u to vreme, kako nam kaže na prvim stranicama knjige, bio je u potpunosti posvećen tom pokretu. Deljenje životnog prostora, mešanje ličnih veza i revolucionarne politike, kretanje iz jedne grupe u drugu, sve su to bila česta iskustva u njegovoj generaciji. Čak i kada je postao profesionalni fudbaler njegov stil i njegova brada bili su jasni tragovi političkog i životnog razlikovanja, koje je poznatim učinila fotografija gde obožavaoce pozdravlja uzdignutom pesnicom. Solijera ne samo da su napadali fašistički navijači poput navijača Lacija, nego su ga i organizacije kritikovale što je unosio politiku u fudbal. A on je baš tada dostigao legendarni status na levici, čak značajniji i od aktivista marksističko-lenjinističke organizacije Radnička avangarda (Avanguardia Operaia), kojoj je pripadao dok je pisao knjigu.

Bitno je spomenuti i da je Solijer dve godine igrao u Peruđi, donekle autsajderskom klubu koji je u drugoj polovini sedamdesetih osporavao opšteprihvaćene autoritete italijanskog fudbala i pod trenerom Ilariom Kastanjerom igrao čuveni „totalni fudbal” (Peruđa je u sezoni 1978/79 završila kao druga u šampionatu, iz FK Milana). Solijerov aktivistički pogled na „sistem” italijanskog fudbala je, dakle, pogled sa margine (iz provincije) i može se reći da je pokušao da unese pobunu ‘68 unutar i protiv sveta fudbala. Njegovo mišljenje da je navijanje društvena bolest, njegova zapažanjao politici i političkoj ekonomiji sporta, kao i o Fudbalskom savezu,  fragmenti su šireg narativa koji treba kolektivno konstruisati i omogućiti uokviru radikalne transformacije društva koja se tih godina odigravala u Italiji, a i van nje. Iako je ovo zasigurno zanimljiv aspekt knjige Šutevi, pljuvanja, udaraci glavom, današnjim čitaocima će verovatno biti i zanimljiviji priča o Solijerovom pokušaju da izbalansira politički aktivizam, profesionalni fudbal na najvišem nivou i životne izazove muškarca u kasnim dvadesetim godinama. Seks (i ljubav) mogu se naći svuda u knjizi. ,,Pička” piše Solijer, ,,je omiljena tema,” među fudbalerima, ,,kao i pička i opet pička.” Komentariše: ,,Na kraju mu ipak ne možeš pobeći, sve je seks.” Flertovanje i veze (čak i sa fašistkinjom) ispunjavaju stranice romana, između utakmice i protesta. Po današnjim standardima Solijerove reči mogu da zvuče granično seksistički. Bez obzira na to, u razgovoru sa poznanikom on tvrdi: ,,Sada se osećam feministom jer osećam da sam u igri.” Feminizam je poprilično prisutan u knjizi, na primer, kada Solijer odgovara desničarskom novinaru koji ga kritikuje zato što podignutu pesnicu vidi kao paralelu sa feminističkim gestom ,ruku feministkinja „otvorenih u obliku pičke„ koje su znak “prepoznavanja, sreće, mira, ali i rata protiv mačoizma”. Shvatite ovo kao priču o mnogim i osporenim načinima na koje se feministička revolucija u Italiji borila protiv seksizma, čak i među saborcima i unutar pokreta.

Nema potrebe da naglašavamo da je svet fudbala koji je Solijer kritičkim okom opisao većinom već iščezao. Narednih decenija, sami stadioni su bili transformisani i logika biznisa (ponekad povezana sa organizovanim kriminalom) preobrazila je čak i strukturu i delovanje organizovanih navijačkih grupa. Prostori za susretanje i druženje, koji su okarakterisali stadion u iskustvu mladih navijača prethodnih generacija, su bili drastično standardizovani i najzad podvedeni pod kapitalističku logiku. Štaviše, od ranih devedesetih, ultradesnica je, često nasilno, preuzela mnoge curve – najvatrenije delove navijačkih tribina na italijanskim stadionima. Iako su sedamdestih društveni pokreti i radničke borbe jasno politički uticali na navijače, već u narednoj deceniji je skandiranje na stadionima počelo da se prilagođava političkim demonstracijama, što pokazuje preokret u ispoljavanju hegemonije. Što se fudbalera tiče, oni su u Italiji ostali većinski nedodirnuti talas te, makar simbolične, politizacije koji je zahvatio ostale evropske zemlje, pogotovo u jeku pokreta Black Lives Matter. Skorašnje Evropsko prvenstvo je to jasno pokazalo – italijanski tim je izgledao zbunjeno i neodlučno u poređenju sa drugim fudbalerima koji su na početku meča kleknuli na jedno koleno. U doba Kolina Kapernika, Lebrona Džejmsa i Romela Lukaka, italijanski fudbal ostaje u sopstvenom mehuru, dok u ostalim sportovima ne manjka ličnosti (uglavnom žena) koje se javno protive seksizmu i rasizmu.

Ali, bez obzira na sve, u Italiji se i dalje mnogi mladi (i oni manje mladi) aktivisti interesuju za fudbal. Iako se nalaze u potpuno drugačijim okolnostima u odnosu na sedamdesete, ljudi se okupljaju zbog fudbala i postavljaju pitanja koja ih dovode do društvenih centara i drugih društvenih i političkih projekata. Levičarske navijačke organizacije postoje u mnogo gradova i često su povezane sa evropskim antifašističkim mrežama. Događaj poput Antirasističkih svetskih prvenstava (Mondiali Antirazzisti), koje postoji od 1992, svake godine privlači desetine timova i stotine fanova iz više evropskih zemalja na festival ,,sporta i borbe”. Antirasistički karakter događaja je naročito bitan ako imamo na umu da su stadioni u Italiji i van nje bili bitna mesta za širenje rasizma prošlih par decenija. Sve ove inicijative, i mnoge druge, jasno ciljaju na to da od fudbala naprave mesto za borbu, a istovremeno i da podstiču ljubav prema fudbalu. Može se reći da je u jednom istorijskom periodu Paolo Solijer imao vrlo sličnu nameru. Čitanje knjige Šutevi, pljuvanje, udarci glavom daje današnjim čitaocima priliku da istraže stanje politike i fudbala tokom turbulentnih sedamdesetih u Italiji iz jedne specifične perspektive. Knjiga nam daje i izlomljene konture jedne zamisli koja  zaslužuje da bude prevedena u stanje naše sadašnjice.

Autor: Sandro Mecadra

Prevod: Milica Poznić, Izdavački Kolektiv Carmela