Postoje disciplinovani fudbaleri – ne izlaze puno u javnost, a kad baš moraju to da urade, naučene fraze ponavljaju kao mantre. No, postoji i Paolo Solijer, spreman da nam neposrednim jezikom i bez stega ispriča sasvim ličnu priču o fudbalu kao sastavnom delu života, neodvojivu od strasti, prijateljstava i ideala, priču o fudbalu kakav je mogao da bude, čuvajući svoj društveni smisao, da ga kapitalistički poredak nije sveo na puku tržišnu logiku. U ovoj memoarskoj prozi, u kojoj se glas ljubavne nežnosti stalno smenjuje s glasom snažne gorčine izneverenih društvenih ideala, čujemo sportistu koji odbija da deli autograme, koji saigračima umesto šampanjca poklanja knjige Pavezea, Prevera i Markesa, čoveka koji progovara o svojim snovima, borbama i krahovima, na terenu i izvan njega. Njegova priča nema ničega zajedničkog sa sportistima idolima, potpuno otuđenim od društvene stvarnosti. Naprotiv, u njoj kao da odjekuje misao legendarnog Sokratesa: fudbal je igra koja dozvoljava i najobespravljenijem da pobedi!